Jedina želja mi je da vidim majku, ali nikada je ne bih tražio. Što da je tražim kada nas je ostavila?

Ipak, često mislim o tome da li ličim na nju – kaže Perica Petrović (13), najmlađi od trojice braće koji žive sami, u trošnoj kućici na padinama planine Mučanj, u selu Maskova, koje je udaljeno 40 kilometara od Ivanjice u Srbiji.

Najstariji Ivan (16) već je oguglao na tužnu sudbinu koja ih je zadesila, utjehu traži u priči sa seljanima, ali kad treba, tu je za svoju braću.

Majka me ne zanima, samo mi otac nedostaje. Ali obećao sam da ću nastaviti onako kako me je učio. Da budem vrijedan i pošten čovjek – priča srednji brat Mihajlo (15) koji se još nije oporavio od očeve smrti iako su prošle skoro dvije godine.

Napukli zidovi trošne kuće, betonski pod zastrt starim ali čistim tepihom, šporet sa napuklom plotnom, dotrajali prozori kroz koje vjetar jezivo cvili… Tužan prizor koji krase iskren dječiji osmijeh i oči u kojima nada nije ugašena.

Pericu smo zatekli pored šporeta. On peče najbolji hljeb, tvrdi deda Dragoljub kome su već 82 godine, slabo je pokretan pa dječaci i o njemu vode brigu.

– Oni su moje sunce. Majka ih napusti, otac prerano napusti ovaj svijet, zla sudbina nadvila se nad mojim unucima – priča deda. Rukavom vunenog džempera on briše suzu da unuk ne vidi.

– Sjećam se kao da je danas bilo, a ima tome više od decenije. Majka im pošla u Ivanjicu da kupi pribor za školu. Moj sin je ispratio i dogovorili se da je uveče sačeka pošto od glavnog puta do naše kuće ima tri-četiri kilometra, kroz šumu je i mračno… On izašao uveče, ponio lampu, čekao je satima… I sljedeće veče isto, misleći da je možda prespavala kod rođaka, ali ona se nikada nije vratila – priča deda Dragoljub.

Kasnije su saznali da se udala negdje u Sjenicu. Sud joj je dodijelio najmlađeg Pericu, ali je drugi muž vratio Pericu njegovoj kući i braći. Tada je imao tek dvije godine.

– Najvažnije mi je da sam sa svojom braćom. I kada nemamo, trpimo, pomažemo se. Vikendom dođe tetka, ona nam je staratelj, obiđe nas, počisti. Volio bih da imam kompjuter, da vidim more, a jednom sam sanjao da sam u Beogradu. Mnogo sam tužan kad djeca u školi pričaju kako su sa roditeljima bili na ljetovanju – priča Perica kome je želja da nakon osmog razreda nastavi školovanje.

U taj čas u kuću ulazi Mihajlo. Vodio je volove na pašu.

– Ja neću dalje u školu. Nema se para, a i volim poljoprivredu, to radim čitavog života. Brali smo maline, sijali i vadili krompir, obrađivali zemlju. Ništa to meni nije teško. Sad sam na pašu izveo Baljka i Zlatka, oni su mi ljubimci. Sve sam ih naučio, razumiju me bolje neg’ ljudi – govori Mihajlo o svojim volovima.

Dječije ruke izbrazdane od teškog rada savijaju se oko vrata mlađeg brata pa onda prijateljski padaju na pleća starog dede.

– Ivan još nije stigao. Sad će i on valjda, pa da zatvorimo stoku i večeramo. Perice, opet ne valja slika na TV-u, ne možeš da pogledaš crtaće – sekira se Mihajlo zbog mlađeg brata i pokušava da popravi dotrajali televizor.

Petrovići nemaju ni kupatilo. Imaju samo jedan drugog i želju da žive kao i njihovi vršnjaci. Komšije za njih kažu: Tako mali, a tako zreli. Sve rade, od kućnih poslova do onih poljoprivrednih. I traktor voze, i krave na pašu izvode, a žive u trošnoj kućici koja se ozbiljno nakrenula.

Teško je vrijeme, nema se novca, inače bi se u selu organizovali da im pomognu. A oni, ne žale se, glave su im visoko uzdignute, iako tuga viri iz njihovih zjenica.